Thursday, November 30, 2017

Balkanski ratovi


Krizu između 1875-1878 rešile su velike sile na Berlinskom kongresu proglasivši nezavisnost Crne Gore, Rumunije i Srbije,  koje su sve, kao i Grčka  dobile nove teritorije i stvorivši kneževinu Bugarsku i autonomnu pokrajinu Istočnu Rumeliju. Reforme i autonomija morale su biti sprovedene i u drugim evropskim zemljama Visoke porte: u Albaniji, Makedoniji, Epiru itd.  Kipar je bio prepušten britanskoj  administraciji dok je Austougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu i Novi Pazar. Me|utim Berlinski mirovni sporazum je doveo do niza sukoba i napetosti među balkanskim narodima,  jer se pri stvaranju novih granica nije držao etničkih principa. Na mnogim mestima gde su vekovima živeli ljudi različitih nacionalnosti, taj sporazum jebio nesprovodiv. Nijedna balkanska zemlja nije postigla nacionalno ujedinjenje unutar svoje države, a ono je postalo glavni cilj spoljne politike svake od njih. Posledice tog nastojanja bile su sledeće krize:
– Ujedinjenje Istočne Rumelije i Bugarske i kao njegova posledica srpsko-bugarski rat 1855;
–  Grčko-turski rat 1897,
–  Ustanak u Makedoniji 1903,
– Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske i proglašenje nezavisnosti Bugarske 1908,
–  Albanski ustanak 1910-1912, i još neke manje tenzije.
Ipak je glavna tendencija u istoriji balkanskih zemalja bila miran razvoj i moderni
zacija. Ulagani su napori u uspostavljanje modernih liberalnih ustavnih institucija i političkih sistema,  u širenje komunikacionih mreža sa naglaskom na železnicu i izgradnju puteva, u razvoj industrije i aktiviranje unutrašnjih i spoljašnjih trgovačkih veza. Balkanske zemlje su se u svakom pogledu suočavale sa integracijom u Evropu. To je stvorilo duh nadmetanja i progresa. Nacionalna kultura bila je jedna od glavnih oblasti modernizacije i nadmetanja i tu je država delovala kao ključni graditelj nacionalnog identiteta. Kako su balkanske zemlje gradile svoje nacionalne države, došlo je vreme da konsoliduju svoje nacije. Sredstva korišćena u tu svrhu bila su narodno obrazovanje, nacionalni praznici i proslave, vojna služba, nacionalne crkve. Duh nacionalizma dominirao je svakim događajem i procesom.
Istovremeno, sve balkanske zemlje su se trudile da osiguraju svoju egzistenciju stvarajući perspektivu za dalje širenje svojih teritorija na račun suseda, a najviše na račun Osmanskog carstva. Motivacija za ovo varirala je od etnografskih, geopolitičkih i ekonomskih realnosti do istorijskih i kulturnih prava.
Tokom prve decenije XX veka situacija u Evropi doprinosila je ovakvom razvoju događaja. Sistem dva antagonistička vojna bloka, Antanta i Centralne sile, snažno je uticao na međubalkanske veze. Trka u naoružavanju i militarizam postali su glavna odlika i društava jugoistočne Evrope. Ratni budžeti vlada zemalja jugiostočne Evrope iznosili su trećinu državnog budžeta. Udvostručile su svoje vojske i nabavile novo naoružanje iz Evrope. Sve je bilo spremno za rat. Pod stalnim pritiskom Antante, a najviše Rusije, postala je vrlo popularna ideja o stvaranju balkanskog saveza koji bi rešio zajedničke probleme svih balkanskih zemalja. Italijansko-turski rat 1911-1912, koji se završio italijanskim zauzećem Libije i Dodekaneza, i permanentna nestabilnost u evropskim osmanskim teritorijama još više su požurivali balkanske političare.
Raspad Osmanskog carstva ubrzan je posle Mladoturske revolucije 1908. godine. Turski nacionalizam organizacije „Jedinstvo i napredak“ ojačao je hrišćansko neprijateljstvo, udaljujući od sebe jedini narod tradicionalno lojalan režimu, Albance. Albanski ustanak 1911, predskazao je radikalnu promenu u ravnoteži sila na Balkanu. Velike sile, naročito Italija i Austrougarska, bile su zabrinute za sudbinu Albanije dok su susedne balkanske zemlje imale druge ambicije u istoj regiji. Pre košmarne podele među susedima -što je bila moguća perspektiva i za Albaniju posle osmanskog poraza u italijansko turskom ratu – albanske vođe su se odlučile na veliki ustanak radi obezbeđivawa svog autonomnog položaja. Sredinom jula 1912, albanski ustanici su porazili tursku vojsku a 30. jula su zahtevali raspuštanje osmanskog parlamenta u roku od 48 sati.

Ratne operacije: Saveznici i velike sile

Februara 1912. godine potpisan je pakt o savezništvu između Srbije i Bugarske, a maja iste godine sličan pakt između Grčke i Bugarske. Avgusta 1912. postignut je usmeni dogovor između Bugarske i Crne Gore. Pokušaji da se Rumunija uključi u Balkanski savez ostali su bezuspešni. Savez je sklopljen pod strogim nadzorom Antante, s idejom da se iskoristi u predstojećem svetskom ratu.
Međutim, interesi balkanskih saveznika osujetili su taj plan. Preuzeli su inicijativu i zatražili reforme od osmanske vlade kao i autonomiju u Albaniji i Makedoniji. Kad je Porta to odbila, početkom oktobra 1912, počeo je rat uprkos naporima velikih sila da ga odlože. Do početka novembra, do kraja prve faze rata, balkanski saveznici su pobeđivali. Bugarska vojska se približila Carigradu i Solunu, grčka vojska je ušla u Solun i držala pod kontrolom Epir i deo Makedonije, srpska i crnogorska vojska su oslobodile Kosovo, Novi Pazar, severnu Albaniju i deo Makedonije. Grčka ratna mornarica je paralisala osmanske komunikacije u Egejskom moru, dok je Bugarska ratna mornarica uradila isto u Crnom moru. Krajem novembra potpisano je primirje, ali bez Grčke, koja je nastavila rat zauzimajući ostrva Lemnos, Lezbos, Hios i Samos u istočnom Egeju, i dalje napredujući prema južnoj Albaniji.
Mirovni pregovori započeti su u decembru 1912. u Londonu, gde su ambasadori velikih sila zasedali razrađujući uslove mira. Balkanski saveznici su pokušali da dobiju sve evropske osmanske teritorije zapadno od linije Enos – Midija, kao i egejska ostrva zajedno sa Kritom. Porta je predložila da Makedonija i Albanija dobiju autonomiju, ali da ona sama ne izgubi nijednu teritoriju.
Sporazum koji su predložile velike sile bio je sličan predlogu saveznika. To je dovelo do državnog udara u Carigradu i vlada je sredinom januara 1913. prekinula pregovore i obnovila neprijateljstva.
Druga faza rata trajala je gotovo tri meseca. Osmanske protivnapade u istočnoj Trakiji odbila je bugarska vojska; crnogorska vojska je zauzela utvrđenje Skadar, a grčka utvrđenje Janjinu,  dok je bugarska vojska zaposela  Jedrene. Mirovni pregovori u Londonu su obnovljeni i 17. maja 1913. godine potpisan je mir. Saveznici su dobili sve osmanske teritorije u Evropi, zapadno od linije Enos-Midija i ostrvo Krit. Podela dobitka među državama postala je veliki problem koji je doveo do raspada Balkanskog saveza. Rumunija je zahtevala nadoknadu u južnoj Dobrudži. Bugarska je u početku to odbijala, ali je kasnije, aprila 1913, na konferenciji u Sankt Peterburgu pristala da ustupi grad Silistriju. A prava podela ratnog plena tek je predstojala.Svi balkanski državnici, naoružani svim mogućim argumentima, zahtevali su sve više teritorija.
„Jabuka razdora“ bila je Makedonija, gde se teritorijalno razgraničenje pokazalo gotovo nerešivim problemom. Dok je podela između Srbije i Grčke bila lakša, aspiracije Bugarske bile su horizontalne, presecajući grčke i srpske okupacione zone. U balkanskim državama opozicione partije bile su ekstremno radikalne i zahtevale su novi rat, ovog puta protiv bivših saveznika. Grčka i Srbija su 19. maja 1913. godine potpisale pakt o savezništvu i postigle opsežan teritorijalni sporazum. Pokušaj Rusije da se održi još jedna konferencija balkanskih predsednika vlada u Sankt Peterburgu u cilju rešenja teritorijalnih sporova bio je zakasneo i bezuspešan.
Bugarski car Ferdinand je 16. juna 1913. naredio generalu Savovu da izvrši napad na srpske i grčke linije fronta u Makedoniji. Počeo je Drugi balkanskirat. Grčka, Srbija i Crna Gora objavile su rat Bugarskoj, a Rumunija ih je podržala. I  Osmansko carstvo je podiglo vojsku protiv Bugarske.
Posle više od mesec dana žestokih borbi, velike sile su opet intervenisale i zaustavile vojna dejstva. Mirovni ugovori potpisani u Bukureštu i Carigradu doneli su novi teritorijalni sporazum u jugoistočnoj Evropi. Rumunija je uzela južnu Dobrudžu, Srbija Kosovo, Novi Pazar i vardarsku Makedoniju. Grčka je dobila Epir i egejsku Makedoniju. Crna Gora je pripojila sebi neke susedne teritorije. Bugarska je uzela pirinsku Makedoniju i zapadnu Trakiju. Osmansko carstvo je povratilo istočnu Trakiju. Albanija je proglašena nezavisnom državom.
Balkanski ratovi su stvorili novu situaciju na poluostrvu. Nijedna zemlja nije bila potpuno zadovoljna novim granicama, mada je u Osmanskom carstvu, u Bugarskoj i u Albaniji nezadovoljstvo bilo najveće. Grčka je zahtevala ostrva u Egejskom moru, Srbija izlaz na more i Bosnu i Hercegovinu; Crna Gora je htela Skadar, a Rumunija je bila zainteresovana za Transilvaniju i Besarabiju. Ove aspiracije su oblikovale politiku balkanskih država u vreme izbijanja Prvog svetskog rata koji je počeo na Balkanu i koji su mnogi savremeni istoričari smatrali novim balkanskim ratom u koji su se ovog puta umešale i velike sile. Istovremeno, balkanski ratovi su sobom doneli mržnju, sumnju i strah među balkanske narode.
Narodne priče su izbrisale lična sećanja i osećanje zajedništva među susednim zemljama, stvarajući neprijateljsku sliku. Psihološka trauma ratova koji su u svakoj od zaraćenih zemalja trajali dugo, sjedinila se sa novom traumom koju je izazvao Prvi svetski rat i koja je bila posebno izražena u Osmanskom carstvu i u Bugarskoj. Decenijama su je prenosile izbegličke porodice i tako uticale na zajedničko sećanje svih balkanskih naroda. Ratovi su  na tom temelju razvijali nacionalno osećanje i nacionalni identitet, jačajući ideju nacionalne solidarnosti i zajedničke sudbine.
http://savremenaistorija.com

No comments:

Post a Comment